ОДЛУКА О ДОБИТНИКУ

Роман Помор и страх Вулета Журића

      Двадесет и други пут фабрика Витал из Врбаса додељује књижевну награду Златни сунцокрет, познату и као Виталова наградa. Награда се додељује за најбоље књижевно остварење на српском говорном подручју у жанровима романа, приповетке, поезије, књижевне критике, есеја и књижевне публицистике, објављено у току претходне године. Први пут награда је додељена 1996. године песничкој збирци Ивана В. Лалића, а међу добитницима су Радослав Петковић, Горан Петровић, Владимир Тасић, Драган Јовановић Данилов, Јовица Аћин, Слободан Владушић, Милета Продановић, Угљеша Шајтинац, Светлана Слапшак и Драган Великић. Прошлогодишњи добитник био је Никола Вујчић за песничку збирку Скривености.

      На четвртој седници, одржаној 30.1.2019. године, жири Награде „Златни сунцокрет“ у саставу Владимир Гвозден (председник), Драган Јовановић Данилов и Драган Бабић, у складу са Правилником о награди разматрао је најужи избор (Радно време раја Дејана Алексића, Одустајање Јелене Ленголд, Прелест Филипа Грбића, Туђине Игора Маројевића, Помор и страх Вулета Журића и Последњи аргонаут Александра Гаталице), и једногласно одлучио да Награду „Златни сунцокрет“ за 2018. годину додели роману Помор и страх Вулета Журића у издању Лагуне из Београда.

У образложењу се, између осталог, каже:

    

      Роман Помор и страх приповеда о годинама куге у Срему крајем 18. века, о епидемији која је за мање од годину дана преполовила број становника у оно време велике и важне вароши Ирига. Долазак и ширење куге пратио је, према изворима, велики страх, а понашање и обичаји становништва само су још више доприносили ширењу заразе. Како би савременом читаоцу оживео ово мрачно повесно збивање, Вуле Журић се вешто користи различитим равнима и типовима приповедања: с једне стране, он исписује узбудљиво штиво које реконструише историјске догађаје пре свега на основу два записа на кужном јеванђељу, односно ослања се на два стварна историјска записа свештеника Стевана Везилића; с друге стране, писац ствара, на темељу изучавања историјских извора, упечатљиву галерију ликова (доктора, свештених лица, официра, гробара, представника власти, народа) хипотетички укључених у догађаје условљене ширењем заразе. Обележeни историјским догађајима, ликови романа граде занимљиву мрежу међусобних односа кроз које се продубљују димензије кризе. На тај начин, добијамo прилику да дубље и боље разумемо “време земно и судбину људску”. Главни ликови, свештеник Стеван Везилић и лекар Андрија Будаи, начелно би требало да брину о душама и телима својих суграђана, али кроз радњу романа се показује како начелне категорије нису делотворне пред надирањем заразе, односно у борби са веровањима и праксама које не доприносе превазилажењу кризе, већ је, сасвим супротно, продубљују.

        Структура романа се ослања на ток класичног кризног стања у медицини: пацијент је угрожен, у предворју смрти, и само спретно и циљано деловање лекара може да помогне да он из тог стања изaђе. Али у Иригу 18. века није за то довољан доктор, потребан је и свештеник који ће разумети димензије кризе и схватити да душа и тело не стреме различитим световима: свештеник и лекар уз помоћ аустријских власти отварају карантин и полако заустављају епидемију. Читатељка или читалац ће док чита роман осетити мирис сирћета, у оно време главног средства за дезинфекцију, а чуће и завијање вукова са Фрушке горе, иако их тамо већ дуго нема. Осим тога, читалац ће можда осетити и језу и дуго памтити клешта која служе за вађење лешева из земље како би се спречила даља зараза, а можда ће му се привиђати одора кужног доктора или лик девојке пепељасте косе за које актери романа, чак и упркос себи и својим знањима и схватањима, сматрају да је слика и прилика саме куге.

       Журић је успео да, усред атмосфере смрти, створи раскошну слику једног тамног света и да роман обоји изузетно живописном локалном бојом, људима, кућама и шумама кроз које се осећа онај метафизички квалитет нечег нашег, блиског, типичног, укључујући ту и однос иришког народа према болести. И само писање делује слично ширењу и сузбијању болести, потребне су мере, потребно је знати када зауставити рад језика, причу, колико места дати чињеницама а колико дозволити машти да дописује. И коначно, потребно је размишљати много о томе какав је однос појединца и народа, јер реч епидемија води порекло од грчког epi demos, што једноставно значи — за људе. Куга је за људе, људи умиру, људи преживљавају, али људи су, лишени сваке апстракције, тек појединци и појединке. Журић вешто успева да умакне јефтиној дидактици и данас распрострањеном олаком суђењу о прошлости и читаоцима предочава причу која делује неутрално, а заправо сведочи о тихом раду књижевности свесне да не може да поврати искуство без остатка и буде саучесник патоса историје. Приповедач то чини тако што проналази заводљиву комбинацију ироније и емпатије како би испричао причу о кризи, болести, страдању, сујеверју, смрти, људској пропасти али и овоземаљском спасењу. 

        Утисак је да роман веома добро, али ненаметљиво комбинује такозвану слику света са дубљим интелектуалним питањима нашег времена везаним за природу сећања и критику дидактичких опсесија прошлошћу. Иако ова књига о болести не игра директно на карту алегорије или на било какво поређење са нашим временом, језовита атмосфера која је у њој дочарана може се довести у везу са савременим политикама страха које нас лукаво припремају на многобројне социјалне, економске, политичке и интелектуалне уступке, јер је наводно у питању ни мање ни више него сам наш опстанак, премда више нисмо сигурни у ком правцу стреме те мере и такви уступци, односно да ли они ишта поправљају или тек воде ка новим ломовима. Куга је увек и метафора (сетимо се само Камијевог познатог романа или Поове чувене приче), а роман Помор и страх показује да се страхови превазилазе не сујеверјем и митовима, већ кроз тешке и смеле одлуке чији исход није нити лако предвидљив нити сигуран. Жири се определио за роман Вулета Журића јер је у њему препознао самосвесну и смирену приповедачку културу која је успела да многобројне нити које повезују текст и свет доведе у раван уверљивог литерарног и животног искуства.   

      Награда “Златни сунцокрет”, која подразумева диплому и новчани износ, биће уручена на Међународни дан матерњег језика, 21. фебруара у Београду.

БИОГРАФИЈА ВУЛЕТА ЖУРИЋА

Вуле Журић рођен је у Сарајеву 1969. године.

Објавио је збирке прича: Умри мушки (1991), Двије године хладноће (1995), У кревету са Мадоном (1998), Валцери и сношаји (2001), Kатеначо (2011) и Тајна црвеног замка (2015). Романи: Благи дани затим прођу (2001), Ринфуз (2003), Тигреро (2005), Црне ћурке и друга књига црних ћурки (2006), Мртве браве (2008), Народњакова смрт (2009), Недеља пацова (2010), Српска трилогија (2012) и Република Ћопић (2015).

Аутор је књиге радио-драма Црни глас за белу хартију (2017), књиге за децу Роман без ормана (2017), као и звездашког дела монографије Много смо јачи/Дерби, мој дерби (2014).

Приредио је тематске збирке прича савремених југословенских аутора посвећене Гаврилу Принципу (Гаврилов принцип) и Бранку Ћопићу (Орлови поново лете).

Написао је сценарио за филм Горана Марковића Слепи путник на броду лудака (2017) и драму Посљедњи мејдан Петра Kочића, која је имала праизведбу на сцени Народног позоришта Републике Српске у октобру 2017. године, у режији Небојше Брадића.

Његове приче превођене су на десетак језика, а са енглеског је превео монографију о савременој уметности Вила Гомперца Шта гледаш (2015) и са италијанског роман Хуга Прата Kорто Малтезе у Сибиру (2017).

Добитник је неколико књижевних награда, међу којима је и „Андрићева награда“ за збирку прича Тајна црвеног замка (2014). Живи у Панчеву.